ЋЕЛЕ КУЛА

кула од лобања неумрлих јунака са Чегра

Споменик људском роду, преузвишеним идеалима и незапамћеној окрутности, слободарском духу напаћеног поробљеног народа, вандализму освајача. На памет занавек људском роду. А све је почело када су коља на Чегарским шанчевима давне 1809. године попустила, кад севнуше јатагани и ножеви, кад се осети дах многољудног надмоћнијег непријатеља. Ресавски војвода Стеван Синђелић сачека да се шанац напуни Турцима, сиђе у магацин, запали барут, те диже у ваздух цео шанац. Погину Стеван Синђелић са својим јунацима, изгинуше и Турци. То Турци нису могли заборавити. Од лобања погинулих Срба саградише кулу. Три метра високу, правоугаоног облика, изидану од негашеног креча и песка. На свакој страни куле по 14 редова, у сваком реду 17 отвора за главе. Било их је некада 950, а данас ни 60.

Намера турског освајача није била само да застраши српски народ. Саградивши је непосредно до цариградског друма, јасно видљиву и претећу, османлијска сила је хтела да заплаши све поробљене народе. Јединствена у изгледу, свељудска у поруци, могла би да се сврста у светску културну баштину. Све до 1892.год. била је изложена времену, када је према пројекту архитекте Димитрија Лека изнад ње подигнута капела. Ћеле кула, као резултат митске храбрости Стевана Синђелића, сачувана је за будућа поколења.