КОНСТАНТИН ВЕЛИКИ

СВ. ЦАР КОНСТАНТИН

Од оца Констанција Хлора (бледолики) – Marcus Flavius Valerius Constantinus “Hlorus”, и мајке Хелене (Јелене), кћери гостионичара, рођен је у Нишу 22. фебруара 275 или 280. год. и добио име Caius Flavius Valerius Aurelius Claudius Constantinus потоњи Свети цар Константин. У седамнаестој години, на инсистирање оца, бива одвојен од мајке због њеног ниског порекла. Напуштена Јелена (св. царица Јелена) се предаје служењу Христу. Иако је била удаљена од сина који је остао без родитељског дома, њен утицај на изградњу синовљеве личности је несумњив. Константинова моралност најбоље се сагледава у поштовању традиције царства на чијем је челу од 306.године, уз визионарско сазнање да га наткриљује нова култура. Баш због тога, мада знан хришћанин, он ће се крстити од руке аријевца пред смрт о ускрсу 337.године, а умире у Никомедији 22. маја 337.год.

За свог живота св. Цар Константин задужио је хришћанство и хришћане. После визије из 312. год, он верује, као што је увек истицао, у једног Бога. Пред бој са надмоћнијим Максенцијем, баш када је прелазио Алпе и улазио у Италију, брижно јашући на коњу, на небу се појавио светлосни крст са натписом: ”En touto vica” (Овим ћеш победити). Војска иза њега видела је исто. Збуњен и замишљен дочекао је ноћ. У сну му се јавио Спаситељ са истим небеским знаком и заповедио му да га стави на ратне заставе. Ујутро је издао такво наређење војсци. Прва застава са крстом позната је под именом Лабарум. Константин је Христов монограм ставио на шлем, док су га војници носили на штитовима. Уз Божију помоћ победио је Максенција (који се удавио у реци Тибар 29.октобра 312.) и свечано ушао у Рим. Од тог тренутка отворено верује у једног Бога.

Године 313. прогласио је Милански едикт. Едикт дозвољава јавно исповедање хришћанства, изједначивши га са осталим култовима. Признаје хришћанску цркву која добија право јавног богослужења, организовања, деловања, а свештеници одређене привилегије (не служе војску, не плаћају порез, и др.), долази до поделе световне и духовне власти. То се посебно одразило на црквено градитељство, о чему у Нишу сведоче бројни археолошки налази, док антички писци у царској биографији наглашавају: ”У Нишу је рођен и васпитаван Константин Велики који је, касније, овај град величанствено украсио” - Hic iqitur Constantinus natus … in oppido Naisso atque eductus, quid oppidum postea maqnifice ornavit. У време историчара Приска владало је мишљење да је цар Константин оснивач Ниша, док Стефан Византинац сматра да је Константин створио и саградио Ниш. У сваком случају, културни и уметнички живот образује се у хришћанском духу.

Ради измирења у цркви Константин сазива сабор у Никеји 325.године, који је био у знаку јединства и саборности.

Године 330. пребацује престоницу из Рима у Визант-Константинопољ. Неки извори откривају да је размишљајући о новој престоници имао на уму и свој родни град Ниш.