МАНАСТИР СВ. БОГОРОДИЦЕ

у Сићевачкој клисури

Манастир Св. Богородице налази се у живописним пределима Сићевачке клисуре, у подножју стеновитог брда Кусаче. Манастирски комплекс чине: црква посвећена Ваведењу Св. Богородице, манастирски конак из 1880. године, из основе обновљен 1994. године, чесма из 1883. године, звонара са два звона из 1880. године, конак подигнут 1970.године и два новија пратећа објекта. Према сачуваном ктиторском натпису на западном зиду наоса, црква је саграђена и живописана 1644. године, уз помоћ ктитора Веселина с браћом Симеоном и Живком у време духовника попа Јована.

Легенда каже да је на брду на десној обали Нишаве постојао старији манастир Ваведења Св. Богородице, који су Турци порушили, а од преосталог материјала подигнута је садашња манастирска црква, која је сећање на првобитни манастир сачувала у посвети. Неће проћи много времена, а новосаграђену цркву Турци ће опустошити. Манастир је био пуст све до 1875. године, када је, захваљујући свештенику Петру, црква обновљена, а нешто доцније саграђен је и конак. Више среће није имала ни у првом светском рату. Опљачкан и оскрнављен манастир Св. Богородице поново ће заблистати некадашњим сјајем, захваљујући неуморном раду игумана Порфирија. Током 1921. године црква је обновљена. Целокупну фреско декорацију професор Василије Рудановски је те, 1921. године, тамо где је сматрао неопходним, осликао, а на више места досликао, поштујући старије сликарство. Том приликом урадио је и иконе за иконостас.

Црква сићевачког манастира је скромна једнобродна грађевина са полукружном апсидом на источној и мањом, некад отвореном, припратом на западној страни. Засведена је полуобличастим сводом који је положен на бочне прислоњене лукове ослоњене на пиластре. Препокривена је кровом на две воде. Зидана је ломљеним и притесаним каменом уз местимичну употребу опеке, занатски добро сложеним. У храм се улази са западне стране кроз некад отворен трем, који чине три аркаде на зиданим ступцима. Средишња аркада је улазна, док су бочне сада застакљене. Изнад улаза је двопојасна плитка ниша у којој су видљиви трагови боје. После обнове 1875. године, западна фасада је осликана, о чему сведоче очувани фрагменти живописа изнад нише. Архитравно завршен улаз, надвишен двопојасном нишом, води из припрате у наос.

Унутрашњост манастирске цркве Св. Богородице прекривена је фреско декорацијом. Зидна декорација наоса и источног зида припрате једновремена је са ктиторским натписом. Остала зидна платна припрате осликана су у XIX столећу, преко старијег сликарства, истовременог са оним у наосу. Стари живопис припрате био је видљив све до 1878. године, када су га затекли Драгутин Милутиновић и Михаило Валтровић. После 1878. године, јер треба искључити могућност да Милутиновић и Валтровић не би препознали савремено сликарство, исликана је припрата. Прва зона припрате уништена је или прекривена уљаним бојама. Композиције у другој зони илуструју Богородичин акатист, изнад су допојасне представе пророка, док је у темену свода Богородица са Христосом на грудима. Коректан цртеж и јаке боје, упућују на искусну дружину путујућих зографа.

Старом сликарству припадају горње површине источног зида припрате са представом Страшног суда. Зидно сликарство наоса, не рачунајући незнатна досликавања и мање изнова осликане површине, сачувано је у целости. Фреско ансамбл може се поделити у четири зоне у које се уклапа и декорација свода. Првој зони припада уобичајени низ стојећих фигура. Друга је резервисана за слободна и, у медаљону, светитељска попрсја. Трећа обједињује одабране сцене из Великих Празника, Страдања Христових и Живота Богородице. У темену свода су Христове префигурације, док су по ободу представљени пророци. Свака композиција уоквирена је црвеном траком, нудећи утисак сличан оном у галерији слика.

На источном зиду је поворка архијереја из Поклоњења Христу Агнецу и Причешће апостола, а у конхи апсиде Богородица Оранта. На тријумфалном луку су Благовести и Силазак Светог Духа на апостоле. На јужном зиду, изнад стојећих фигура светих ратника ређају се сцене: Рођење Христово, Сретење, Христово крштење и Лазарево васкрсење. Још више су округли медаљони са доисподпојасним представама светих личности. На западном зиду, св. Саву и Симеона, св. Константина и Јелену заједно са неуобичајеном представом св. Андроника, надвисује слободан низ светих жена. Изнад је циклус посвећен св. Богородици: Рођење св. Богородице, Успење и, не тако често приказиван, Богородичин Источник. Још више је, тамо где се ретко слика, импозантна Тајна вечера са обиљем иконографских детаља. И на северном зиду су стојеће фигуре светих ратника, мученика и врача, изнад којих се наставља излагање библијске историје: Улазак у Јерусалим, Христ пред Пилатом, Распеће, Мироноснице на Христовом гробу и Силазак у Ад. Сводне површине резервисане су за допојасне представе пророка, персонификације јеванђелиста и три Христова лика: Старац данима, Пантократор и Емануел.

Светао и оскудан колорит сићевачког сликарства надокнађен је коректним цртежом, који, иако наглашен, није наметљив. У основи, фреско декорација Св. Богородице, заснива се на сликарским традицијама Србије и суседних области од XIV па све до краја XVI века. Овакав еклектицизам карактеристичан је за сликарство XVII века, а усклађивање елемената зависило је од уметникове способности и талента. Одабир тема и начин њиховог представљања учињен је тако да одговара културној традицији ове области, али и естетском укусу наручиоца.

Манастирска црква Св. Богородице, стицајем околности које ће нам остати непознате, једини је у нишком окружењу у целости сачуван храм из времена турске окупације. Својим ликовним особеностима она је непобитно сведочанство о стваралачким достигнућима и уметничким схватањима житеља овога краја. У томе се огледа њен значај за област Ниша, а самим тим и за српску историју уметности. Својим историјско - уметничким одличјем црква Св. Богородице, попуњава празнину у поствизантијској уметности Балкана у којој област Ниша и нишавља заузимају запажено место.

Манастир Св. Богородице у Сићевачкој клисури