КУЛТУРНИ И ДУХОВНИ ЖИВОТ

Као у свим српским областима, и у нишкој, у време турске превласти, уметничко стваралаштво обнављало се и развијало изван града. Захваљујући сеоском окружењу, заједнице монаха окупљене у манастирским целинама настављају културни рад и градитељску традицију области из које су поникли. И сада се цркве граде и обнављају захваљујући многобројним приложницима у виду "колективног ктитора". Оставши без државе, народ предвођен свештенством преузима улогу кнежева и великаша. Имућни појединци међу којима су спахије - хришћани, кнезови, занатлије, сељаци, предвођени црквом, преузимају бригу о уметности. Културни живот нишког окружења није замро. Јако византијско наслеђе и средњовековне традиције српске државе нису дозволиле да овај део покореног Балкана напусти своју уметничку традицију и хришћанске корене. Виталност народног памћења показала се после обнове Пећке патријаршије, али и покретачка снага цркве која се првенствено огледа у раду манастира као носилаца наше духовности. Видљиви су резултати времена у коме се Пећка патријаршија одрекла ослободилачких борби у корист васпостављања црквеног живота и културног стварања. Заверенички излети патријарха Јована, који долази на престо 1592. године, само су погоршали положај српског народа. Његов наследник, патријарх Пајсије (1614 - 1647), захваљујући помирљивој и добро срачунатој политици, своју делатност ће усмерити ка препороду српске уметности и средњовековне традиције. То је време када се многе цркве граде и живопишу, књиге пишу, а богослужбени предмети набављају. При чему, што ће постати обележје српске уметности овога времена, не пропуштајући прилику да се нагласи славно раздобље српске државности.