ПОСТВИЗАНТИЈСКИ ПЕРИОД

ИСТОРИЈА

Од XV до XVII века Ниш је средиште турске власти у коме преовлађује муслимански живаљ. Путописци из XVI века откривају да у Нишу постоји једна црква. Можда њој припадају и данас видљиви темељи испод цркве Св. Николе. Из турских пописа сазнајемо за имена једног или двојице свештеника, па ни они често нису у активној служби. Са наведеним у извесној супротности стоје скромни подаци којима располажемо о хиландарском метоху , за који засигурно знамо да је постојао у другој половини XVI века. У време Мехмеда III (1574 - 1595), хиландарски метох у Нишу жали се султану на окрутност турске власти. На основу жалбе султан издаје ферман 1587. године, којим се штите хришћанске богомоље и забрањује отимање манастирских имања. Ово је чврста потврда о дубоким коренима и јакој организацији хиландараца у Нишу.

Из првих деценија окупације, на одлуци Охридског синода из 1528 и 1532. године, налази се потпис нишког митрополита Матеја. Из 1592. године знамо име “нишевског и лесковачког” епископа Јефтимија.

Јурисдикција Пећке Патријаршије око 1660. год.

У дугом периоду окупације под Турцима, српски народ, на челу с црквом, прилагодио се новонасталим приликама. Црква преузима одговорност да сачува народ, али и културно - историјско наслеђе. Духовна и интелектуална елита повлачи се у оближња села, где налази извесну заштиту. У скровитим манастирским срединама, смерни монаси започињу борбу за очување културног и националног идентитета српског народа. У каквој се атмосфери стварало, најречитије говори запис на маргини књиге писане у манастиру Св. Јована, изнад Горњег Матејевца, 1597. године, из кога дознајемо име епископа нишке области, Георгија.

У овим тешким временима када је османлијска сила била најача, а српски народ започињао борбу против иноверне власти, просветна, културна и градитељска делатност није замрла. Године 1509. у храму Св. Николе манастира Железника код Миљковца написан је минеј. У манастиру Св. Ђорђа изнад села Каменица из друге половине XV столећа, који турски пописи из 1498. године помињу као највећи, не само да се пишу, већ се и осликавају књиге. У XVI веку манастир је значајан преписивачко - илуминаторски центар. Књиге које су овде писане и осликане 1515. и 1553. године, из пера јериђакона Арсенија, у време игумана Григорија и духовника Леонтија, стигле су до манастира Шишатовац, заједно с народом који се из ових крајева повлачио пред турским зулумом. Манастир Св. Ђорђа постао је средиште духовног и културног живота оновремених Срба. Да је Ниш у првој половини XVI века био знан и као просветно - васпитни центар, најречитије говори податак да је ту васпитаван крушевљанин Петар Граматик, запажен преписивач јеванђеља из средине XVI столећа. То је време када је у Нишу била јака институција духовника, као тековина из времена српске државности, са духовником Леонтијем на челу.

После обнове Пећке патријаршије, 1557. године, нишка митрополија заузима запажено место у историји српске цркве. Мало је сачуваних споменика из овог, поствизантијског периода Ниша и околине. Евидентни остаци сакралних грађевина у непосредној околини Ниша, упућују на повољнију климу од оне у којој се нашао Ниш. У време турске окупације град Ниш, или је био разрушен, или су у њему већинско становништво Турци. У сваком случају, у околини је било много села , добро обрађених, која су чинила “пријатан утисак”. У селима Ниша дошло је у првој половини XVII века до извесног привредно - економског напредка и материјалне стабилности, што је омогућило православном живљу да развије свој културни и духовни живот.

Мудром политиком и правилним односом према нашем културном наслеђу, патријарх Пајсије успео је да створи атмосферу у којој је дошло до неочекиваног полета у грађењу и осликавању храмова.

Манастир Св. Богородице у Сићевачкој клисури,
натпис о подизању и живописању цркве

У то време, према дефтеру црквене канцеларије из 1640. - 1655. године, српској патријаршији припада Сићево. Не располажемо поузданим подацима ко је у то време био на челу нишке епархије. Спомињање “нишевског” епископа Макарија није датирано. Средином XVII века на челу епархије био је епископ нишки, или, тачније речено, епископ нишевски Герасим, који се 1645. године тако потписао на маргини књиге, сада у манастиру Хиландару.

У дугом периоду владавине иновераца, црква Св. Николе била је једини православни храм у граду. Црква Св. Николе страдаће 1690. године, заједно са народом који се претходне године придружио Аустријанцима у протеривању Турака, а није се повукао са Арсенијем III Чарнојевићем. У тим тешким временима на челу нишке епархије био је нишки и лесковачки епископ Рувим (1680 - 1707), који се тако потписао 1689. године у манастиру на Цетињу.

КАРТА НИША ИЗ 1730. ГОД.

Мирнија времена неће дуго трајати. Већ 1737. године, српски народ се поново придружује Аустријанцима у борби против Турака, у чему је посебно био активан нишки митрополит Георгије Поповић. Тих дана патријарх Арсеније IV Јовановић борави у цркви Св. Николе. Убрзо, Турци поново заузимају Ниш, а народ заплашен од освете, повлачи се предвођен Арсенијем IV. У тим временима, када је српска црква била у кризи, а на овим просторима беснео рат, нишки митрополит ће у Матејевцу наћи сигурност. После предаје Ниша Турцима и повлачења Аустријанаца 1737. године, црква у тадашњем нишком предграђу у којој је столовао митрополит (Св. Никола), претворена је већ следеће године у џамију. Нишки митрополит у овом, по злу запамћеном времену, службу божију врши у селу Матејевцу. Не зна се у ком Матејевачком храму је одседао. Манастир Св. Јована, скривен од очију и с јаком традицијом, могао је још једном, као крајем XVI века, постати стециште духовне елите која се овде склонила од освете Турака.