ПОСТВИЗАНТИЈСКИ ПЕРИОД

Велики број манастира у нишкој области у XV и XVI веку откривају турски пописи из 1498, 1516. и 1564. године. Међу набројаним дажбинским јединицама, налазе се и пусти манастири као могући извори прихода.

1.	манастир Св. Ђорђа изнад Каменице
2.	манастир Св. Петке код Бренице
3.	манастир Св. Николе код Миљковца
4.	манастир Св. Спаса код Горње Малче
5.	манастир Св. Јована код Горњег Душника
6.	манастир Св. Николе у синору Доњег Матејевца
7.	манастир Св. Јована изнад Горњег Матејевца
8.	манастир Св. Јована код села Хум
9.	манастир Пречисте код села Грнчар
10.	манастир Св. Николе код села Чечина
11.	манастир Благовештење у Јелашници
12.	манастир Св. Ђорђа у Јелашници
13.	манастир Св. Николе у Малошишту
14.	манастир Св. Ђорђа у Малошишту
15.	манастир Св. Јована код села Власе
16.	манастир Св. Димитрија код села Лешница
17.	манастир Пречиста код села Лешница
18.	манастир Св. Ђорђа у Горњој Кутини
19.	манастир Св. Николе у селу Кравље
20.	манастир Пречиста код Бање Кутина
21.	манастир Св. Николе код Просека
22.	манастир Св. Николе у Горњој Студени
23.	манастир Св. Николе код села Крушевица
24.	манастир Св. Николе у атару села Топоница
25.	манастир Св. Ђорђа у близини села Поповац

За већину наведених манастира, осим да су настали пре свога првога помена, не можемо ништа више рећи.

Крајем XVI и почетком XVII века обновљена је манастирска црква Св. Јована изнад Горњег Матејевца. Том приликом је засведена и дограђена је припрата, док су унутрашње зидне површине осликане.

Манастирска црква Св. Богородице у Сићевачкој клисури, скромног изгледа, али са занимљивим зидним сликама, једино је у целости сачувано сведочанство из средине XVII столећа о идејним схватањима и естетским захтевима житеља ове области.

У складу са могућностима које су произашле из реалне политичко-економске ситуације потпуног ропства, у атмосфери коју је одмереним потезима омогућио патријарх Пајсије, сада се наглашава значај очувања националног бића и православне традиције, посебно кроз чин обнове. Из такве духовне климе у којој се инсистира на обнови, поникао је Сићевачки манастир. Архитектонски облици цркве Сићевачког манастира, сачувавши далеко сећање на Латинску цркву у Горњем Матејевцу, настављају средњовековну традицију. Упрошћени облици, просторна и конструктивна сродност, откривају да су градитељи сићевачког храма, као истовремени неимари на српском приморју, за далеки узор имали једнобродну куполну цркву пореклом из Византије. Иста идеја, у истом времену водила је руке градитеља, како у Херцеговини и Босни, тако и у централним деловима Балкана.

У то време, у првим деценијама XVII века, може се претпоставити и прва обнова цркве Св. Николе у Нишу.

Градитељска активност кроз цео XVIII век у Нишу и његовом окружењу, свела се на обнову цркве Св. Николе 1722. године. Те године, захваљујући залагању епископа Јоанићија I и архиђакона Серафиона, дознајемо из записа у камену, храм Св. Николе поново је сазидан. Када је 1735. године, архиђакон Серафион, сада протосинђел, умро, због својих заслуга на обнови храма бива сахрањен унутар цркве.