ПОСТВИЗАНТИЈСКИ ПЕРИОД

СЛИКАРСТВО

Првим деценијама XVII столећа припада композиција Imago pietatis - мртав Христ у гробу, у простору проскомидије манастирске цркве Св. Јована изнад Горњег Матејевца.

У тада преовлађујућем духу обнове и повратка општег благостања, осликана је 1644. Богородичина црква сићевачког манастира.

Манастир Св. Богородице у Сићевачкој клисури

Тој сврси послужило је сликање Св. Андроника на неочекивано почасном месту уз Св. Константина и Јелену, и непосредно изнад Богородице Живоносног Источника. Местом удружене, ове две представе идејно су повезане и поруком обједињене списима које је у XIV веку начинио највећи мислилац тога времена Нићифор Калист Ксантапул.

На уобичајеном месту западног зида наоса, насупрот Св.Сави и Св. Симеону, на угледном месту уз Св.Константина и Јелену, насликан је мање познат Св. Андроник. Оваква теолошка слобода налази своје оправдање у намери изједначавања лика Св. Андроника са истоименим византијским царем Андроником II Палеологом (1282-1328). Ово, да би се подвукла паралела у заслугама за хришћанство између Св. Константина и Јелене и цара Андроника II, који су донели срећнија времена, и за народ и за цркву. Андроника II, таста краља Милутина, архиепископ Данило назива “васељенски цар новог Рима, Константинопоља, кир Андроник”. И у XVII столећу његова популарност неће опасти. Георгије Митрофановић у хиландарској трпезарији слика заједно Милутина и Андроника II, онако како су насликани у хиландарској припрати, где Милутин поносно подвлачи да је његов таст Андроник II “свети цар”. Култ Андроника II у XVII веку преносе светогорски мајстори у унутрашњост Балкана. Овај велики поштовалац Богородице, који је Свету Гору свесрдно помагао, нашао је своје место у Богородичиној цркви сићевачког манастира. Из разумљивих разлога, лик Андроника II прикривен је именом и представом мученика Св. Андроника, на чији световни карактер упућује и одећа. Алузију на политичко стање, уз наду за његово побољшање, примећену особеност сликарства XVII века, затичемо и у цркви сићевачког манастира.

Манастир Св. Богородице у Сићевачкој клисури, западни зид наоса
СВ. КОНСТАНТИН, ЈЕЛЕНА и АНДРОНИК

С друге стране, Нићифор Калист Ксантопул истиче градитељску активност Андроника II на обнови и поправци цариградских грађевина, назива га “нови Константин” и представља као “слику Константина Великог”. Овај спис могао је послужити сићевачком уметнику као литерарни предложак представе Андроника II уз Св. Константина и Јелену. Цар Андроник II постао је синоним за обнову и поправку храмова, у време ропства остварљиву, и према законима иноверне власти, и према могућностима нових ктитора.

Сврси истицања значаја обнове храма послужила је и композиција Богородица Извор Живота. Службу за овај празник саставио је у првим деценијама XIV века, такође, Нићифор Калист Ксантопул. Из њеног увода сазнајемо да је написана за празник освећења обновљене цркве.

На тај начин, са намером и зналачки, сликањем представе Богородица Живоносни Источник, заједно са ниже представљеним Андроником уз Св. Константина и Јелену, наглашен је и подвучен значај обнове храмова. На то упућује и ктиторски запис, из кога сазнајемо да је храм посвећен Ваведењу Св. Богородице, и поред тога што ова композиција није увршћена у фреско репертоар. И то је намерни поступак, у служби сећања на некад постојећи храм. Тако је сликар оновременом вернику понудио и утеху и сведочанство о могућем спасењу.

У овим смутним временима, идеја и сам чин обнове, као опште стање духа у тада покореном Балкану, из кога су произашла естетска схватања и интелектуална стремљења Нишевљана, једнако су значајни колико и изградња новог храма. Захваљујући секундарној иконографији, савременицима разумљиве поруке читљиве су и данас.