СРЕДЊЕВИЗАНТИЈСКИ ПЕРИОД

ИСТОРИЈА

У периоду насељавања Словена нишка епископија, као већина византијских црквених центара, привремено је нестала. Тек после три века она се поново јавља, али сада у словенском обличју. Први додир са хришћанством Словени су имали већ у првој половини VII века. Према речима Константина Порфирогенита, Срби су покрштени од римских свештеника које је довео цар Ираклије. Српски народ је покрштен у време цара Василија I Македонца, између 864 и 874. године. После покрштавања у Нишу је, по свој прилици, поред Београда и Мораве, основана једна од првих епископија. Овај део српског народа, и град Ниш (византијски nissos - Нисос), потпали су под јурисдикцију охридске цркве.

Политички догађаји који су се одиграли крајем X и у првој половини XI века, били су од великог утицаја на сакрално градитељство Ниша и околине. Огромно Самуилово царство обухватало је и област Ниша. Из тог времена сачувано је сећање на Ниш у запису пуном горчине, који је оставио Самуилов рођак 9. фебруара 994. године за “спомен потомцима”. Из њега сазнајемо о мрачној природи Самуиловој у непоштедној борби за власт. Протеравши своју браћу и родбину “из наше отаџбине Бугарске, из града Трнова”, они налазе уточиште у Нишу. Из овог мало спомињаног записа, сазнајемо да је крајем X столећа Ниш сигурна градска целина, у којој су избеглице и овако високог ранга нашле извесну заштиту.

Српске земље од IX до XII века и македонска држава у доба Самуила

Победом Василија II (976 - 1025) над Самуилом, Византија је вратила раније изгубљене територије Балканског полуострва. Тиме је постало неопходно реорганизовање политичке и црквене управе и подвргавање становништва њеном утицају. Започиње процес романизације на челу са византијским достојанственицима. Тако су после 1020. године обновљени најзначајнији градови у освојеним областима, међу њима и важно црквено средиште Ниш. По царској повељи из 1020. године, где су набројане епархије Охридске архиепископије, нишка епископија покрива највеће пространство у новоосвојеним земљама. То несумњиво говори о њеном угледу и стабилном материјалном положају, али и о жељи Византије да преко цркве учврсти свој утицај у нишкој области. Нишкој епископији поред града Ниша припадају Мокро, Комплос, Топлица и Сврљиг. Стога, у Нишу и његовој околини с разлогом треба очекивати већи број сакралних објеката.

У првој половини XI века, у време обнове власти на овим просторима, византијски достојанственици градили су храмове различитих планова, понајвише тражећи узоре у престоници. Иако су саграђени у српској средини, она ће их прихватити тек од краја XII века. Једни се тада обнављају (Св. Пантелејмон), други много доцније (Св. Јован у Орљану), док трећи падају у заборав (Св. Прокопије).