САБОРНА ЦРКВА У НИШУ

СОШЕСТВИЈЕ СВЈАТАГО ДУХА

Нишка Саборна црква, како својом архитектуром, тако и иконама које су рађене за њен иконостас, заузима значајно место у српској историји уметности.

Градња Саборне цркве започета је 18. октобра 1856. године, и трајала је до 1872. године. Освећен је после ослобођења од Турака 13. фебруара 1878. године од митрополита Србије Михаила. Уговором од 12. маја 1857. године, између “Первостојатеља вароши Ниша и Первомајстора Андреја Дамјановића из Велеса”, градитељ нишког Саборног храма Андреја Дамјановић обавезује се да према приложеном плану “сазида по својој вештини сигурну цркву”. Ово свакако не без разлога, јер је терен на коме је црква саграђена био подводан. Зато су прво побијени храстови шипови преко којих је начињена темељна супструкција од дебелог слоја камена заливаног врућим кречом. Протомајстор Андреја Дамјановић начинио је монументалну псеудо базилику, са основом која сличи византијској базилици у Ћурлини, а обриси манастирској цркви у Грачаници.

САБОРНА ЦРКВА У НИШУ

Стубови унутар цркве рађени су од дрвета преко кога су заковане летвице, па око њих обавијени дебели конопци. Све то је набачено малтером и офарбано у боју природног камена. Од дрвене конструкције начињена су и кубета. Осим двају стубова на западној страни, сви спољни стубови су од камена пешчара. Овакав начин градње, разлог је што је храм за само двадесет година после изградње, неколико пута био поправљан. У периоду од 1891. до 1893. године, предузета је комплетна поправка цркве. Првобитни кровни покривач од ћерамиде, због своје тежине, морао је бити замењен бакарним лимом. Звоник као саставни део цркве, због противљења Турака у време градње, није смео бити већи од крова цркве. Тек је 1937. године надзидан, достигавши висину средишњег кубета. Храм је највише страдао у бомбардовању савезника, 4. априла 1944. године, када је уништена галерија капеле Св. Јована Крститеља и капела Св. Апостола Никанора, као и део северног зида главног брода. Ова оштећења поправљена су јуна месеца 1945. године.

САБОРНА ЦРКВА У НИШУ, унутрашњост

Правоугаона основа нишког храма решена је у облику тробродне базилике, изнад које је, у средини и угаоним пољима, распоређено пет кубета. Средишње кубе је највеће, са дванаест страна, док су остала мања осмострана. На источној страни су вишестране олтарске апсиде које унутар храма обухватају целу ширину наоса. Полуобличаст свод наоса ослања се на два реда стубова. Са јужне, северне и западне стране, трем са стубовима повезаним аркадама, носи галерије цркве. Унутрашње зидне површине прекрио је фреско декорацијом 1940. године академски сликар Владимир Предојевић.

На нишком Саборном храму присутни су различити стилски мотиви. Елементи српско - византијске архитектуре огледају се првенствено у општој силуети куполе над наосом, исламски у конструкцији и обради ентеријера, док се елементи западног барока осећају на звонику. Трем и затворена галерија откривају утицај ренесансе, док је профилација венаца и стубова, као и аркадни фриз у подстрешју, романско - византијског порекла.

Саборна црква у Нишу заузима запажено место у развоју модерне архитектуре код Срба и покрета за обнову “српског стила”. Када средином XIX века долази до напуштања класицистичких концепција, у намери да се створи архитектура са националним обележјем, нишки Саборни храм је својим облицима обележио прекретницу у историји српске архитектуре.

САБОРНА ЦРКВА У НИШУ, део иконостаса

С друге стране, изузетно значајно место у историји српског сликарства заузима иконостас. Иконостас Саборне цркве својом ширином и висином затвара олтарски простор. Дрвена архитектура иконостаса постављена је елипсасто. Кроз њега воде у олтарски простор троја врата: северна и јужна (проскомидија и ђаконикон) и средња двокрилна - царске двери. Није познато ко је пројектовао иконостас и урадио дуборезну пластику. Зна се да је позлату обавио Луј Капелан, позлатар из Београда, у време обнове цркве (1891-1893). Иконостас је конципиран у духу неокласицизма. Оквири икона профилисани су и издвојени позлаћеним полустубићима. Најбогатија позлаћена дуборезна пластика налази се на дверима и око великог крста с Распећем. Орнаментику чине углавном преплети стилизованог биља.

Укупно има 48 сликаних композиција рађених уљем на платну, распоређених у четири хоризонталне зоне. Радови на изради икона започети су у периоду 1882 - 1884. године, у време епископа Нестора, а уговор с Ђорђем Крстићем склопљен је 1885. године. Према уговору, који је због проблема око исплате 1893. године раскинут, Ђорђе Крстић требао је да уради 54 иконе за иконостас нишке Саборне цркве. Најстарије дело припада романтичару Стевану Тодоровићу (1880.). Иконе нису означене па се не може са сигурношћу тврдити које је радио Ђорће Крстић, осим за 19 композиција, за које сигурно знамо да припадају њему. Космитас - Распеће, Богородица и св. Јован, по свој прилици радио је сликар Живко Југовић. Највише икона урадио је, после 1897. године, сликар Милутин Марковић, наставник гимназије у Нишу.

СВЕТИ САВА БЛАГОСИЉА СРПЧАД - РАД ЂОРЂА КРСТИЋА

Рад Ђорђа Крстића заузима неоспорно значајно место у српској историји уметности. Преко његових икона за нишки храм покренута је борба између конзервативних схватања академских романтичара, са Стеваном Тодоровићем на челу, и реалисте Ђорђа Крстића. Полемика око нишког иконостаса завршена је деведесетих година XIX века победом Ђорђа Крстића, односно победом реализма као нове уметничке струје. Српско сликарство уздигнуто је на европски ниво.

СВЕТИ АРХАНЂЕЛ МИХАИЛ