МАНАСТИР СВ. ПЕТКЕ ИВЕРИЦЕ

У СИЋЕВАЧКОЈ КЛИСУРИ

Манастир Св. Петке Иверице

Манастир Св. Петке Иверице налази се на некад неприступачном месту десне обале Нишаве. Баш тамо где је савремени човек застао пред окомитим стенама Сићевачке клисуре, кроз које је пробио први тунел на путу за Софију, све до последње деценије XIX столећа виделе су се рушевине старог манастира Св. Петке Иверице. Својим присуством он нам још једанпут открива Сићевачку клисуру као колонију монаха. Историја првобитног манастира није нам позната. Ипак, то што је уз име светитељке додато “ Иверица “, упућује на претпоставку да су стари манастир основали монаси из грузијског манастира Ивириона са Свете Горе. По свој прилици, крајем XIV века, када је турска сила била најјача, многи монаси из тада окупираних балканских земаља, као и они са Свете Горе и манастира Ивириона, повукли су се пред османлијском најездом у скровите пределе Сићевачке клисуре. Ту су основали монашку колонију којој припада и манастир Св. Петка Иверица. Последњи помен манастира срећемо у турском катастарском попису начињен у време султана Мехмеда III (1595-1603). Крајем XVI века манастир доноси значајан приход од десетка на жито, воћа и кошница, од млинова и осталог, укупно 500 акчи.

Од тог првобитног манастира ми данас видимо само мутвак - оџаклију старог манастирског конака. Импозантна зарубљена камена пирамида, уз још увек живо предање, једино је сведочанство о старости манастира. Према предању, манастир је разрушен када је код њега био велики сабор. Том приликом,Турци су пред црквеним вратима живе закопали дванаест невеста заједно с накитом.

Данашњу цркву Св. Петке, на темељима старијег објекта, из основе су подигле 1898. године, инжињеријске јединице српске војске. Вест о чудотворном спасењу краља Александра I Обреновића од сигурног дављења у таласима мора код Бијарица у Француској, затекла је инжињеријске јединице на пробијању пруге и пута кроз Сићевачку клисуру. У знак захвалности према “ свемогућем што је очувао драгоцени живот Узвишеног Господара Србије “, како пише на спомен-плочи десно од улазних врата, цркву су саградили официри и војници инжињеријских трупа, под надзором капетана Живојина Дамјановића.

ЗАПИС МИНЕРА НА КАМЕНУ ПОТПОРНОГ ЗИДА

Црква Св. Петке саграђена је по типском пројекту оновременог министарства грађевина, у тада преовлађујућем српско - византијском стилу. У основи је једнобродна грађевина са полукружном апсидом на истоку. Изнад наоса уздиже се купола на осмостраном тамбуру. Фасадне површине декорисане су тако да одају утисак наизменичне употребе камена и опеке. У храм се улази са западне и јужне стране, кроз лучне улазне отворе, чије су архиволте зракасто украшене. Црква је добро осветљена преко четири прозора у облику бифора на наосу, три једноставна на апсиди, док је на свакој страни тамбура по један прозорски отвор. Сви прозори су лучно завршени и надвишени архиволтама у плитком рељефу. Иконе за иконостас радио је академски сликар Милутин Марковић, наставник гимназије “краљ Милан I” у Нишу.

УНУТРАШЊОСТ ЦРКВЕ

Посебну занимљивост представља чињеница да је указом краља Александра I Обреновића од 19. фебруара 1901. године “за старешину манастира војног Св. Петке” постављен војни свештеник г. Жунић. То недвосмислено потврђује да је манастир Св. Петке био војни манастир. Пуни назив манастира налази се на манастирском печату којим је оверен телеграм од 29. маја 1903. године, са обавештењем о погибији краља Александра и краљице Драге, а гласи - Краљевски српски војни манастир Св. Петка Иверица. Ова неуобичајеност посебно је значајна за историју српске православне цркве, којој није познат још један овакав пример.