КОЛОНИЈА МОНАХА

СИЋЕВАЧКА КЛИСУРА

Средином XV века, по свој прилици као и на планини Мојсиње, почело је насељавање Сићевачке клисуре од калуђера емиграната са истока, који су се пред налетом Турака повлачили ка Западу. Можда баш у оном таласу, који је око средине XV века понео са собом у наше крајеве монахе са Истока, највише Грка и Бугара, али и оне са Свете Горе. Овај прилив монаштва у држави књегиње Милице и Стевана Лазаревића осећа се у источном Поморављу. И у околини Ниша јача је активност монаха која се огледа у већем броју манастира. У Сићевачкој клисури уз име манастира Св. Петке додаје се назив “Иверица”, што посредно упућује на претпоставку да су његови оснивачи монаси из грузијског манастира Ивириона са Свете Горе.

Сићевачка клисура остала је по страни важнијих путева. Тако је живот у њој пулсирао преко Нишаве и њених притока, текао у знаку духовног мира и страха. Овде су долазили они који су путем усредсређивања желели достићи духовне висине, али и они који су у страху од Турака тражили спас у неприступачним гудурама Клисуре. На овај њен значај, данас помало заборављен, још увек подсећају многобројни манастири и манастиришта, цркве и црквишта. Већина од њих је у рушевинама, док поједини живе као топоними.

У тешким временима под Турцима, манастири и манастирска братства имали су значајну улогу у целокупном животу српског народа. Борба за очување духовног и националног бића довела је до стварања, на сигурној удаљености од прометних путева, монашких колонија, које није претерано назвати малим “светим горама”. Таквих “светих гора” из времена турске власти, које чини већа обједињена група споменика, уз Фрушку гору позната је око Младог Нагоричана, Јашуњских манастира и у Мојсињу. Овој скупини познатих монашких колонија треба додати и Сићевачку клисуру.

Доказ њихове делатности су манастири: Св. Богородице, Ваведења Св. Богородице на десној обали Нишаве, Св. Петка Иверица у Островици, Св. Никола у Просеку и манастир Св. Успења испод брда Градац; али и цркве: Св. Никола у селу Манастир, Св. Никола у Чукљенику, Св. Петар и Павле у Островици, те црквишта: на Кулини, Св. Арханђела Гаврила испред Островице, Св. Тодор у Ланишту, Св. Илија на Чуки код Градишта, Св. Никола у селу Црнче, Св. Петар и Павле на Вишеграду.

Трагови материјалне културе на простору Сићевачке клисуре могу се пратити од праисторије, преко Рима и Византије, до поствизантијског периода. Овај континуитет препознатљив је и у каснијем раздобљу, од XIX столећа по обнови старих и подизању нових цркава. Такве су: црква Св. Николе у Горњем Просеку из 1838. године, капела Св.Тројице у Просеку из 1919. године, Св. Илије у Сићеву пре 1865. године, Св. апостола Петра и Павла у Островици, обновљена 1937. године, капела Св. Илије у Куновици, манастир Св. Петке Иверице обновљен 1898. године.

Сићевачкa клисурa је монашко стециште и духовно средиште које је, посебно у време турске власти, обједињавало просветно - културну и богослужбену активност житеља ове области.