ХРИШЋАНСКА АНТИКА

ИСТОРИЈА

Све оно што се у граду Нишу досад догодило, у највећој мери било је условљено његовим географским положајем. Значајно саобраћајно раскршће и уважено географско језгро Балкана Нишу је обезбедило место у многим догађајима који ће његово име прославити за сва времена. Упознати се са прошлошћу града Ниша значи истовремено проћи кроз најважније епохе српског народа, али и кроз главне периоде повести Балканског полуострва. Војни походи, духовна превирања и културне промене, уткани су у историјско ткиво Ниша. Ипак, један догађај не само да ће прославити његово име, него ће означити прекретницу у историји човечанства.

У граду Нишу рођен је најславнији римски император, Константин Велики, за хришћане, с разлогом, потоњи свети цар Константин.

КОНСТАНТИН ВЕЛИКИ - СВЕТИ ЦАР КОНСТАНТИН

Поред Миланског едикта из 313. године, којим је хришћанство стављено под заштиту државе, донео је многе законе у корист хришћанства и хришћана. Пребацивши престоницу из Рима у Визант-Константинопољ 330. године, ударио је темеље византијском царству које ће широм света, уз поштовање римске традиције, раширити грчку мудрост и прославити Христово име. Пред смрт и сам хришћанин, Константин Велики Нишлија свој родни град је, како бележи хроничар,”величанствено украсио”. Међу велелепним грађевинама које је саградио, треба претпоставити и известан број хришћанских храмова. Да је тако, потврђују откривени сакрални објекти и знане историјске чињенице.

Највећи политички, економски и културни процват Ниш је доживео у IV веку. То је време када о Нишу можемо говорити као о јаком упоришту хришћана. Пре тога у III, па и у првој половини IV века, нема помена о Нишу као месту страдања првих хришћана. Нова религија, коју су са истока широли војници и трговци, по свој прилици је и раније заживела у Нишу, као војном упоришту и трговачком центру.

Табула Пеутингериана

Како другачије објаснити чињеницу, да је већ у IV веку по реликвијама својих мученика Ниш познат широм оновременог хришћанског света. Чувени хришћански мислилац из IV века, св. Виктриције (Sanctus Victricius) из Руана у Француској, у спису “De laude sanctorum”, наводи Ниш као један од знаменитих градова у којима се чувају реликвије мученикa. Међу најзначајније центре где се чувају реликвије мученика: Константинопољ, Антиохија, Солун и Рим, равноправно је сврстан и Ниш. Можемо само претпоставити колико је Ниш био славан са својим мученицима, када је глас о њему доспео до Галије, сврставши га међу најугледније градове. Изгледа да је Ниш, по угледу на веће малоазијске центре, био град мученика - Martyriopolis.

После смрти Константина Великог 337.године, долази до размирица између његових три сина: Константина II, Констанција и Констанса. Њихово политичко неслагање праћено је и верским несугласицама. Уопште, ширење хришћантва у Илирику, кроз цео IV век, обележено је многобројним расправама и борбом против јеретика. Међу јеретицима најгласнији је био александријски свештеник Арије, који је заговарао учење да Бог-син, као творевина Бога-оца, није њему једнак већ сличан. Ово учење одбачено је 325. године, на Првом васељенском сабору у Никеји, а Арије протеран у Илирик где је наставио своју делатност. После десетак година он на Балкану има своје присталице. Један од њих је епископ Ниша Киријак (Curiacus), који се спомиње пре сабора у Сердики (Софија) 343. године. Аријевци су имали подршку у цару Констанцију, док се Никејског учења држао цар Констанс. Можда није случајно да се у Константиновом родном граду, који је био за јединство цркве, састају 340. године његови синови Констанције и Констанс и потписују два закона. Само три године доцније (343.год.), они заједно сазивају сабор у Сердики као митрополији у Средоземној Дакији ( Dacia Mediterranea), покушавајући да ублаже верске несугласице. Ни овога пута није прихваћено аријанство. Његовом ватреном противнику Атанасију придружио се епископ Гауденције (Gaudentius) из Ниша. Гауденције је повратио звања оним свештеницима које је Киријак свргнуо.

Смрћу цара Констанција аријевци слабе, али се догматска борба у Илирику наставља. Опет је Ниш жариште јеретичког учења, које се везује за име епископа Боноса (Bonosus). Његова јерес заснована на неправилном Фотиновом учењу о светој Богородици, одбачена је на синоду у Сирмијуму 378. године. На челу нишке епископије остао је до 391. године, када је свргнут. Последице његовог учења, и поред активности епископа Никите (Nicetas) из суседне Ремезијане, осећале су се све до VI века, до Јустинијановог времена. После њега на престо нишке епископије долази Маркијан (Marcianus) од 409. до 414. године. Њему је запао тежак задатак да среди прилике у епархији у којој је свештенике рукополагао јеретик Боносус. Овај низ познатих епископа Ниша прекида се у време хунских освајања. Следећи епископ кога знамо, поименце Гајан (Gaianus), страдао је због одбране православног исповедања вере у Константинопољу 516. године. Нишки епископ, Пројект (Proiectus), учествује на Петом васељенском сабору у Цариграду 553. године. И на овом сабору дошле су до изражаја несугласице, јер на позив цара Јустинијана нису се одазвали сви епископи.

На размирице унутар цркве нису биле без утицаја надолазеће опасности од Хуна и Гота. Већ 441. године Хуни први пут разарају Ниш, а у страху од Гота живело се све до 448. године.

Какви су били први хришћански дани Нишлија најречитије говоре откривени надгробни натписи на лошем латинском језику. На њима се срећу чланови исте породице са грчко-византијским именима (Тома, Петар), али и они који још увек носе латинска имена (Антоније, Генције). Нема овде још оне хришћанске наде у бољи живот на другом свету.