САВРЕМЕНО ЦРКВЕНО ФРЕСКО СЛИКАРСТВО

Проблем савременог црквеног фреско сликарства, у својој основи своди се на извесне сликарске слободе које су производ уметникове креативности и преовладавајуће духовне климе одређеног времена. Како другачије објаснити многобројне иконографске неуобичајености којима обилују наше средњовековне фреске, чиме се удаљавају, и поред строгог надзора цркве, од уобичајеног приказивања композиција, већ као потајну жељу и тежњу савремених уметника за креативном слободом и препознатљивошћу свога стила.

ВАВЕДЕЊЕ, ИКОНОСТАС САБОРНЕ ЦРКВЕ,ЂОРЂЕ КРСТИЋ 1885-1886

Пре више од сто година Ђорђе Крстић је пред нишким иконостасом стајао заокупљен истом дилемом, разрешивши је тако да га и данас славимо. Његове слике за иконостас нишке Саборне цркве нису биле схваћене од већег броја савремених уметника, њих није у том тренутку прихватила ни црква. То нису лица наших светитељки, пребацивано му је, већ лица девојака са нишких улица. Схватио га је и визионарски бранио Михаило Валтровић. То посебно има тежину када се зна да је М. Валтровић био заступник идеје да треба “ сликати по схватању и значају црквеном “ а цркве осликати “у духу црквеном.”

СВ.ТРОЈИЦА, ИКОНОСТАС САБОРНЕ ЦРКВЕ, ЂОРЂЕ КРСТИЋ, 1885-1886.

Међутим, тада, као и данас, велики проблем била су средства. Русија је помагала колико може: “из великог сродног нам народа удаљене државе на дар послало, и да није тога, обновљене би цркве изнутра сасвим наге биле” – бележи Сергеј Николић средином XIX века.

Последњих година у свим српским земљама подиже се велики број цркава, од којих многе задивљују својом красотом. Ипак, њихова унутрашњост најчешће остаје бела. И за оне који познају историју нашег фреско сликарства, и за оне који су само искрени верници и ради посетиоци, живопис је отворено небо славе и благодети. Како докучити божанске висине и блаженство Христове мисли у нашем храму без фресака. Беле зидове, као у, не дај Боже, џамији, немогуће је заклонити било којим овоземаљским оправдањем, па макар оно било и материјалне природе.

СМРТ ЦАРА ЛАЗАРА, ЂОРЂЕ КРСТИЋ 1885.

Међу нама Србима има врсних уметника, што потврђују славни храмови осликани у минулим вековима. Знање које су стари живописци имали нису са собом однели, оно се преносило са колена на колено, тако да је део знања наших садашњих сликара. Стога, не стоји мишљење да је наше црквено сликарство заостало у свом развоју последњих деценија. Оно се и тада развијало, мењало и прилагођавало у складу са политичким и друштвеним околностима, као и све друге гране уметности. Као што разликујемо фреске XIII века од оних из XIV столећа, или, пак, живопис XV од живописа XVII века, исто тако лако се издваја фреско сликарство XIX века од оног насталог у XX веку. Бити искључив и тврдити да је наше савремено црквено сликарство заостало, у најмању руку не одговара истини. Оно је сада, као и у претходним временима, производ одређених друштвено-историјских околности.

Размишљања да црква спутава развој нашег сликарства, такође немају никакве основе. У историји светске уметности, у свим народима и у свим временима, религија је била извор надахнућа и покретач уметничког стварања. Не постоји ни један добар разлог да наша црква, на крају другог миленијума одступи од овог цивилизацијског континуитета.

Наше црквено фреско сликарство треба да задовољи захтеве науке, лепоте и цркве. Стога, извор надахнућа за савременог живописца мора бити и религиозно одушевљење. Прави пут био би изучавање и познавање нашег старог сликарства које обилује и ликовним елементима и религиозним садржајем. Идеја, цртеж, боја – морају бити у чисто православном духу.