ОСЛОБОЂЕНИ НИШ - АРХИТЕКТУРА

За разлику од претходног, низ цео XIX век у Нишу, посебно у његовом сеоском окружењу, и тамо умногоме заслугом грађана Ниша, саграђен је или обновљен велики број цркава. Ова градитељска активност у великој мери је задовољила потребе за храмовима, чији се недостатак осећао у вековима турске окупације. Сада се у селима која гравитирају Нишу граде храмови у духу традиционалног народног градитељства са мотивима из старе српске црквене архитектуре. Ова препознатљива особеност сеоских цркава у периоду пред ослобођење од Турака, може се сагледати на следећим храмовима:

1.	црква Св. Николе у Каменици, озидана 1831.године, у време митрополита Григорија
2.	манастир Габровачки - црква Св. Тројице, обновљен 1833. године, у време митрополита Григорија
3.	црква Св. Вазнесења Господњег у Горњем Матејевцу, озидана 1838. године, у време митрополита Григорија
4.	манастир Св. Јован - Горњи Матејевац, обновљен 1838.године, у време митрополита Григорија
5.	црква Св. Арханђела Михаила у Доњем Матејевцу, озидана 1838. године, у време митрополита Григорија
6.	црква Успења Св. Богородице у Гркињи, озидана 1838.године, у време митрополита Григорија
7.	црква Св. Богородице у Доњем Међурову, озидана 1839. године, у време митрополита Григорија
8.	црква Успења Св. Богородице у Миљковцу, озидана 1839. године, у време митрополита Григорија
9.	црква Св. Преображења Господњег у Хуму, озидана 1855. године, у време епископа Јоанићија
10.	црква Св. апостола Петра и Павла у Барбешу, озидана 1858. године, у време епископа Јоанићија
11.	црква Св. апостола Петра и Павла у Јелашници, озидана 1869. године, у време митрополита Калиника
12.	црква Св. Параскеве у Малчи, озидана 1871.године, у време митрополита Виктора Чолаковића
13.	црква Св. Илије у Кнез Селу, озидана 1872. године, у време митрополита Виктора Чолаковића
14.	црква Св. Апостола Петра и Павла у Вртишту, озидана 1879. године, у време митрополита Виктора Чолаковића

У XX веку, више у његовој првој половини, већина сеоских цркава биће обновљена, али ће се градити и нове, најчешће у тада преовлађујућем српско - византијском стилу.

У Нишу, градња Саборне цркве чија основа, у складу са настојањима оновремених градитеља да траже узоре у византијској архитектури, неодољиво подсећа на некад видљиву византијску базилику у Ћурлини, завршена је 1872. године. И тада, због противљења Турака, звоник није смео бити виши од крова цркве.

САБОРНА ЦРКВА У НИШУ
изглед пре надзиђивања звоника

Градитељ Саборне цркве Андреја Дамјановић, зналачки је објединио различите стилске мотиве, од српско-византијских, преко исламских, барокних и ренесансних, до оних који су романско-византијског порекла. На тај начин, нишки Саборни храм је допринео развоју модерне архитектуре код Срба и покрета за обнову “српског стила”.

После протеривања Турака из Ниша, први храм саграђен у граду је црква Св. Пантелејмона. Саграђена за мање од шест месеци и освећена од митрополита Виктора Чолаковића, 6. августа 1878. године, она је у том тренутку значила више од новог храма. Градња цркве Св. Пантелејмона значајан је цивилизацијски и културни догађај, којим је обележен крај османлијске окупације и почетак изградње новог, на српским традицијама заснованог Ниша.

Проћи ће тачно 110 година, да би се у оквиру града саградила нова црква. На падинама Делијског виса, 1987. године, епископ Иринеј Гавриловић у присуству Старца Никанора, осветио је темеље цркве Св. Саве у комплексу хиландарског метоха.

Својим архитектонским облицима црква Св. Саве представља значајан допринос стварању савремене националне црквене архитектуре. Јасан и лако сагледљив архитектонски израз, није случајно изникао из овог тла. Он првенствено представља наставак традиције, чији је утемељивач Андреја Дамјановић, заснован на идејним принципима према којима је саграђен нишки Саборни храм.

Црква Св. Саве у хиландарском метоху
изглед са запада

Црквена архитектура у Нишу с краја XX века може се дефинисати као симбиоза старих српских облика и византијских елемената, али за разлику од друге половине XIX века, упрошћених и сведених на начин прихватљив модерним архитектонским остварењима. Стари архитектонски облици поново су оживели у новој српској црквеној архитектури, што је довело до ревизантизације модерног црквеног градитељства на подручју града Ниша. Средњовековни узори су разрађени и сведени, те су лакше схватљиви ововременом човеку. У основи, оно се заснива на помирењу средњовековне српске традиције и постмодернистичких академских сазнања.